Komunikaciju, u njenom najširem smislu, možemo posmatrati kao glavnog “krivca” zbog kojeg se razvilo čovečanstvo do ove mere, zbog koje će se razvijati do one koju u ovom momentu ne možemo ni da zamislimo i, što je najbitnije – krivac je za to što smo i mi, kao jedinka i kao ljudsko biće, evoluirali u racionalne ljude koji rastu i razvijaju se svakodnevno. Čak i onda kada ne želimo da komuniciramo, mi ustvari nešto govorimo. Zbog toga je komunikacija jedan zlatni rudnik koji se može proučavati iz mnogo različitih aspekata, pa i tada nećemo saznati sve – jer se u svakom razgovoru može otkriti nešto novo. Međutim, to ne znači da u komunikaciji ne možemo prepoznati neka pravila.
Različiti autori, poput Kloda Šenona i Voren Vivera su se interesovali za modele komunikacije, koje su čak nazvali i matematičkom teorijom komuniciranja. S tim u vezi, danas u teoriji komunikacije možemo govoriti o reduntantnim i entropičnim informacijama ili porukama koje razmenjujemo.
Verovatno nijedna matematika ne može da pruži konkretan broj poruka koje dnevno razmenimo, kako sa svojim okruženjem, tako i sa sobom. Ali ono što može, to je da selektuje informacije koje dopiru do nas. Te informacije možemo podeliti na:
- one koje ne zahtevaju neki intelektualni napor, koje su visoko predvidljive, očekivane, svakodnevne i konvencionalne – koje nazivamo redundancom i
- one koje se odlukuju novinom, originalnošću i visokom informativnoću – koje nazivamo
Pa da li to onda znači da je entropija karakteristična za obrazovane ljude, za intelektualce, za ljude iz sfere biznisa ili nauke, a redundanca za manje obrazovane ili ljude „iz naroda“? Naravno da ne.
Redundanca je izuzetno važna u komunikaciji (posebno u onoj svakodnevnoj), što znači da ona ima bitno društvenu funkciju u komunikaciji. Jedno istraživanje je pokazalo da je engleski jezik čak 50% redundantan. Zamislite da svaki put kada vam se neko obrati, govori o kvantnoj fizici, o sinusima, kosinusima, o apstraktnim teorijama ili dostignućima velikih svetskih mislilaca. Pa naš mozak bi eksplodirao od toliko entropije!
Redundanca nam pomaže i da lakše primimo neku entropičnu poruku (npr. kada neko kaže: „a sada nešto što niste očekivali“ ili „a sada nešto posebno“) ili da se prevaziđe šumnost u poruci (npr. kada razgovaramo telefonom pa kažemo neku entropičnu reč ili nas sagovornik prosto ne čuje, mi sagovorniku objašnjavamo rečeno pomoću redundance, npr. spelujemo „N kao nebo“, „K kao kuća“ itd…).
I zato, ne možemo generalizovati kod koga je više zastupljena koja vrsta informacija. Za normalno funkcionisanje i zdravu komunikaciju, potrebne su nam i redundantne i entropične poruke. Ono što možemo generalizovati jeste, recimo, polje umetnosti ili biznisa – popularna umetnost je reduntantnija od visoke umetnosti, kao što reklama za kompjutere ili ozbiljne biznis projekte ima više entropičnih informacija od reklame za deterdžent.
Ljudi koji obavljaju poslove koji zahtevaju veliki intelektualni napor, na kraju dana osetiće umor kao da su obavljali fizičke poslove. Iako se ne čini da informacije nemaju toliku moć, one mogu da nam opterete mozak čak toliko da osetimo i fizički umor. Ili, ako pogledamo u riznicu naše kinematografije, možemo reći da je umni rad fizički neizdrživ. 🙂
Redundantne informacije su zlata vredne. Važno je da znamo kada da stanemo sa „upijanjem“ entropičnih informacija, kako zbog produktivnosti, tako i zbog sopstvenog zdravlja.
A da li ste vi ikada primetili kolika je snaga informacija koje upijate svakodnevno? 🙂
